Ivana Gavrilović Stanković Biti srećan ili biti u pravu

Ivana Gavrilović Stanković
Biti srećan ili biti u pravu

Obožavam rođendane! Kao dete radujem se osmišljavanju čitavog događaja, odabiru mesta proslave, dekoracija, izgleda torte, odevne kombinacije.

Kako volim i proslavljam svoj, tako sa zadovoljstvom odlazim na rođendane sebi dragih ljudi, brižljivo biram darove za njih i nestrpljivo iščekujem da vidim da li će im se dopasti moj izbor. Zato mi je dugo trebalo da razumem svoju prijateljicu koja ih prezire. Nisam verovala kako je moguće da je sama pomisao na taj poseban dan, svečanu atmosferu, pregršt poklona i izuzetnu pažnju ne uzbuđuje. Moram priznati da mi je zasmetao njen prilično podrugljiv  ton kada sam jednom prilikom u nekom većem društvu zagovarala priču o danu koji je samo naš, drugačiji, nesvakidašnji. Dok sam ja čvrsto ostajala pri svom stavu, ona je uporno insistirala na tome da je to zapravo dan kao i bilo koji drugi i da ga ona gotovo uvek provede uz suze. Nažalost, to nisu bile radosnice. Daleko od svoje porodice, u okruženju u kome se nije snašla, zatvorena u svoju čauru – tog dana bi se povlačila u sebe sa željom da ostane potpuno sama.

Iz svog ugla bilo mi je teško da proniknem u celu stvar. Međutim, kako sam je sve pažljivije slušala i više vremena provodila sa njom, mogla sam da naslutim da je ona niko drugi do jedna uplašena devojčica koja je zaboravila da se raduje, igra i zabavlja. Na njeno viđenje rođendana uticala su prethodna iskustva koja je doživela, njene vrednosti, uverenja, želje, očekivanja, sredina u kojoj je odrastala. Njena predstava o tome je drugačija od moje i to je potpuno normalno. Svako od nas percipira samo mali deo sveta u kome živi i na osnovu tog opažanja kreira subjektivno iskustvo – sopstvenu mapu koja opisuje našu realnost. Ne postoje dobre i loše mape, već samo one koje nam koriste i druge  koje bismo mogli menjati zarad svog razvoja i napretka. Suština je da one budu mekane i fleksibilne kako bismo razumeli različitosti i opravdali njihovo postojanje. Teškoće u komunikaciji upravo proizilaze iz činjenice što nam nije jasno da je drugima teško da nas dokuče, ali ni oni ne shvataju kako mi njih ne razumemo. Vrzino kolo.

U okviru naših mapa mi se osećamo sigurno, svoji na svome. I obično ćemo se boriti za sopstveno mišljenje insistirajući na njegovoj apsolutnoj tačnosti i posebnoj važnosti često ne prihvatajući tuđe stanovište. Jednostavno, imamo tendenciju da sve što doživljavamo u svom umu i telu proglasimo za jedinu istinu, zaboravljajući na činjenicu da to isto pravo ima i naš sagovornik i da ga i te kako koristi. Koliko puta vam se dogodilo da jedan isti događaj kome ste prisustvovali sa prijateljima, uopšte niste protumačili i doživeli na isti način? Mi obrađujemo podatke različitim programima i svako od nas izvrće, briše ili generalizuje informacije onako kako on želi. Tokom života naša mapa se može menjati, širiti i skupljati, ali važno je da nam bude korisna i olakšava komunikaciju, unapređuje odnose sa ljudima i život čini jednostavnijim i lepšim.

Ako promenimo svoj pogled na svet i svet počinje da se menja sam od sebe. Jer, besmisleno je raspravljati o mapama – ništa ne možemo postići. Kada osvestimo činjenicu da je svet oko nas samo naša predstava i da nema nikakve veze sa slikom drugih, kao ni sa realnim svetom, želja da nametnemo svoj stav će se vremenom ublažiti, čak i onda kada smo ubeđeni da smo apsolutno u pravu. Zato je važno da izoštravamo svoja čula, uvažavamo tuđe stavove i prihvatamo različitosti. Uostalom, svako od nas je u pravu u granicama vlastite stvarnosti.

Dok gasim svećice na rođendanskoj torti uvek pomislim na svoju dragu prijateljicu i to da je najvažnija naša bliskost uz razumevanje različitosti.

To je ljubav ili…?

Autor teksta: Ivana Gavrilović Stanković, NLP trener
Foto: Marina Manga
Antistres misao