Ivan Bosiljčić DUGO SAM ČEKAO NA ULOGU RODITELJA

Ivan Bosiljčić
DUGO SAM ČEKAO NA ULOGU RODITELJA

Koja bi poslovica najbolje opisala vaš karakter?
– Mislim da bi to bio jedan moto koji sam često sledio dok sam bio u Užičkoj gimnaziji. Tada sam želeo da pišem i da govorim poeziju. Imao sam velike snove, kao i svi mladi u tim godinama. Stalno sam govorio: “Jednog dana…”. Verujem da nam se sve želje ispunjavaju, samo ne odmah. Treba biti strpljiv i sve dođe kad – tad na svoje. Želje ne napušaju nas, nego mi njih.

Inače, Ivan je nedavno dobio povelju svog rodnog grada Užica a proglašen je i za užičkog ambasadora. Dobitnik je brojnih priznanja.

Koje vam je od njih najdraže?
– Možda je to Sterijina nagrada za ulogu Maneta u Zoni Zamfirovoj. Nebojiša Dugalić i ja smo prvi glumci u istoriji Srpskog teatra koji su za mjuzikl dobili Sterijinu nagradu. Draga mi je i moja prva nagrada za mladog glumca na susretima “Joakim Vujić”, za ulogu Lude u predstavi “Bogojavljenska noć“, koju sam igrao u ansamblu Narodnog pozorišta iz Užica.

Imate li neostvarenih želja vezanih za glumu?
– Voleo bih da igram neke istorijske komade. Meni kao čoveku iz publike i kao glumcu fali jedan veliki film ili TV serija o Nemanjićima.

Poruka za mlade glumce.
– Poručujem im da budu vredni i svesni svog talenta. Za uspeh je neophodno mnogo rada i truda. Takođe, potebno je verovati u ono što radite i da nikad ne odustajete. Za svakoga postoji njegovo vreme i uspeh koji ga čeka. Neki ljudi prerano “izgore” u svojim željama. Zato treba sačekati pravo vreme. Dakle, valja biti uporan i strpljiv!

Tekst: Nemanja Kovačević
Antistres misao