Iskrena radost NE ZNAM GDE SAM, ALI MI JE DOBRO

Iskrena radost
NE ZNAM GDE SAM, ALI MI JE DOBRO

Muškarci me iskreno ponekad zaista iznenade. Bilo da su vitezovi, barabe, prijatelji ili da jednostavno – dolaze u miru. Tačnije, mogu da me ganu neki postupci

Taj moj drug, zanimljivo, nikad nije tražio ništa, a uvek sam za njega htela da učinim sve. Imaš neke ljude koji te svojom dobrotom kupe zauvek. I samo voziš, ne pitaš gde.
A upoznali smo se slučajno. Tako što sam ja prišla njemu da ga nešto pitam. Učinio mi se beskrajno zanimljiv za tekst koji sam tada pravila. Nikad nije zloupotrebio moje poverenje. A znao je o meni i ono što sam prećutala. Jedini čovek koji me zove mojim nadimkom iz detinjstva.

Sreli smo se nedavno. Slučajno. Ne živi ovde i nisam znala da dolazi. Bio je u crnom. Posle čujem, pitao je za mene, nisam bila tu, a on je išao kod svojih. Umrla mu je majka. U trenutku dok sam mu izjavljivala saučešće, pita me kako postižem – emisija, novine, kuća, posao… Kažem, ide. Smršala si, ali dobro ti je. Vidim stalno putuješ, ne smiruješ se. Pogleda me u jednom trenutku i neočekivano upita:
– Još si u braku, jel tako?
Počinjem grohotom da se smejem, jer samo on jedno tako ozbiljno pitanje ume da postavi da zvuči potpuno naivno. Kaže, vidi da dosta putujem i mnogo radim, a ne može svako to da isprati. Kaže, i njega često to pitaju, ama baš tim istim rečima! Sad već stvar počinje da poprima razmere komedije, a čujem sebe kako odgovaram da ne znam gde sam, ali mi je dobro.

U očima mu vidim da brine za mene. Da mu je iskreno stalo da budem srećna gde god da sam i kako god da sam. Pita me gde sam ovih dana da pijemo kafu. Kažem, idem za Tursku sutra! Sad on počinje da se smeje. Aman, lepa sestro, pa tek si došla! Objašnjavam mu da idem službeno, da pravim reportažu i da ću se konačno možda malo i odmoriti. Grli me i ljubi, vidim da se iskreno raduje zbog mene. Zna da volim da putujem.

Ništa ne traži i nikad ništa ne zahteva. Samo je tu kad treba. Nekada da me samo nasmeje sa dijalektom koji mu se otme kada hoće da poentira. Nekada samo iskrenošću koja me gane.
Obično velike istine čujemo od ljudi koje povremeno ili slučajno srećemo kroz život. Ovi na koje najviše računamo su samo prisutni, ali uglavnom, nisu tu.
A ovi koji su nam tu kada treba… e, njih je sam Bog poslao. I dao im ime – prijatelji.
Pročitajte još: http://antistresvodic.rs/te-dve-tako-teske-reci-trenutak-istine/

Piše: Ivana Đorđević
Antistres misao