Irena Pavlović, osnivač zajednice „RunArt“ Potrčite u susret svojoj suštini

Irena Pavlović, osnivač zajednice „RunArt“
Potrčite u susret svojoj suštini

Čovek u životu može da uradi sve što je planirao, da živi lepo, onako kako je želeo. Može da živi životom na kojem bi mu mnogi pozavideli.

Ali, desi se da i dalje oseća onaj neki treptaj koji mu govori da je negde, na tom putu, izgubio onaj važan delić sebe, nešto od svoje suštine. Negde ga je zaturio, pa ga traži da bi bio kompletan i ispunjen.

E, baš to se dogodilo Ireni Pavlović. Ovo je priča o tome kako svakog od nas putevi odvedu u neslućene svetove, one koje niko ne želi ali i svetove koji su oduvek postojali duboko u nama. I kako bukvalno svako od nas može naći taj naš, lični, nedosanjani komadić i vratiti se sebi.

Irena je oduvek bila puna energije i ideja, stalno u akciji i pokretu. Volela i studirala glumu, time se i bavila. Onda su u njen život ušetali ljubav, želja da bude majka, osnivanje porodice, rađanje tri deteta.

„Odluka da napustim glumu je došla nekako prirodno, lagano sam usmerila život u drugom pravcu. Usporila ga i umirila. I to je bila samo moja odluka“, priča Irena.

Radila je u jednoj uspešnoj firmi, uživala u svim lepotama takvog života. U jednom trenutku je primetila da je njen prelep život uobičajena priča, mama je brinula o deci, tata o novcu:

„Neverovatni su ti dani kada stojiš čvrst ko stena, iako si iznutra slomljen u najsitnije delove, a ne znaš zašto. Što više spavaš, više si umoran. Nemaš ideju kako da preusmeriš život, vremena da razmisliš i preispitaš dotadašnje korake i samo se trudiš da preguraš dan.“

A onda je obolela od melanoma. Srećom, otkriven je u početnom stadijumu i uklonjen. Ali, kancer je uvek veliki trzaj u životu.

„U periodu posle operacije trudila sam se da se suočim sa svakim strahom koji sam uspevala da osvestim i prepoznam. Ništa više nisam želela da ignorišem.“

Godinu kasnije, ona koja se nikada nije bavila nekim sportom, krenula je – u planinu. I ubrzo, sa 37 godina, prvi put u životu krenula sa trčanjem. Te dane, kada je, kako kaže „ubrzala svoje korake u planini“, prihvatila je za učitelja i prijatelja smatra jednim od najvažnijih.

„Najiskrenije, najteže i najznačajnije razgovore sa sobom, vodila sam upravo trčeći sama nepreglednim prostranstvima i neistraženim stazama. Grebanje po sopstvenoj suštini je postalo sastavni deo svakog treninga. Ni od čega više nisam želela da odustajem. Reči „ne mogu“ i „mrzi me su“ davno bile zaboravljene u mom rečniku. Zamenili su ih entuzijazam i zahvalnost za osećaj ličnog napretka“, objašnjava Irena.

Antistres misao