Dr Tatjana Mrkić Kada ću biti srećna u svojoj koži?

Dr Tatjana Mrkić
Kada ću biti srećna u svojoj koži?

Dok ovo pišem počinjem i sama da osećam nelagodu i menjam sliku o ovom lepom svetu, koju sam sebi pre nekog vremena sama kreirala, tj. napravila. Stvorila sam jedno ugodno mesto za zdrav i srećan život. Verovato se puno ljudi baš kao i vi oseća nesposobno da se izbori sa svakodnevicom prepuštajući se inerciji, rutini, nametnutom tempu i negativnim mislilma koje dovode do negativnih emocija, uznemirenosti, bezvoljnosti, bespomoćnosti… Ovakve emocije, ukoliko su učestale i čine stres permanentnim, vode u bolest i narušavaju kvalitet života. E, pa nećemo tako!

Idemo ispočetka

Događaji, stvari i okolnosti nisu ni dobre ni loše. Onakve su kakve ih mi vidimo.

Budi me ton omiljene muzike, protežem se, poželim sebi dobro jutro i lep dan, zahvalim sebi, meni važnim ljudima što postoje, što su tu i što smo zdravi. Zahvalim i Univerzumu što je vedar ili  kišan i vetrovit dan. Imamo mali ritual: skok najmlađih ukućana u moj krevet, zagrljaj i poljubac, što duže to bolje. I psić stiže. Bilo da se odlučim da na posao odem kolima i autobusom, saobraćajnu gužvu iskoristiću da isplaniram vreme, smislim  plan za danas: kako da obradujem muža ili kumu, kojom igrom da se zabavim sa decom u popodnevnim časovima (možda nekim kvizom, šetnjom, sportom, zajedničkim pravljenjem jela ili razgovorom o aktuelnim temama a da im ništa ne namećem, već ih slušam i navedem da sami osveste sta im je važno i kako dalje). Gužvu za vreme „špica“ iskoristiću samo za sebe, za svoje misli, meditaciju, autogeni trening, a možda i smislim gde da odem za odmor… ili neku drugu aktuelnu temu, dok miris moje omiljene, jutarnje kafe ostaje u liftu, ispunjva ceo auto ili bus. Čini me sigurnom taj mali ritual kad ujutru izlazeći iz svog toplog doma, svoje baze, zagrlim vruću šolju kafe i osetim toplinu na dlanovima, osetim da sam spremna za novi dan i nove izazove. Nazvaću i majku, neću nasesti na njene žalbe, znam da to radi iz najbolje namere, pustiću je da kaže sve šta ima i reći ću joj da je razumem, tražiću da i ona razume mene i reći joj da je volim, iako sam malo u otporu zbog takvog njenog ponašanja. Naravno, ja je volim bez obzira na tu njenu osobinu… Opet nekultura i primitivizam u autobusu ili neko želi svađu od ranog jutra u marketu dok čekam u redu na kasi. Danas odlučujem da to ne bude moja priča.

Dr Tatjana Mrkić 1Pitam sebe: “Kome ovo pripada?“ Osvestiću sta me tačno iritira u toj situaciji i šta me dovodi do stresa. „Zašto me nečije ponašanje uznemirava?“ Možda je nešto od toga i moja tema koju sam duboko zakopala negde u sebi. „I šta za mene to znači?“ Pokušavam da razumem tu osobu, da shvatim šta je tu dobra namera, da prihvatim da je to način na koji se ona nosi sa svojim obrascima i uverenjima pokupljnim tokom života. Možda ću jednostvano celu situaciju ignoristi pa će se i ona umiriti. Ili ću u krajnjoj instanci iz njenog tona krenuti, a potom spustiti ton i usmeriti dijalog u konstruktivnom smeru, baziranom na rešenju, ukoliko mi se obrati. Zamoliću sebe da upravo primljenu negativnu emociju koja dovodi do nelagode, uzemirenosti i ljutnje otpustim, vizuelizirajući, od glave, preko grudi kroz stomak dok ne vidim kako izlazi kroz prvu čakru ili stopala. Obratiću pažnju na disanje da bude duboko, pravilno i iz stomaka. To je brzi lek za stres. Odmah ću oprostiti toj osobi što je mogla da mi upropasti dan, ali ne može meni niko da upropasti dan do mene same, jer srećom, SVE JE U MOJOJ GLAVI. Takođe, mogu se odmah u mislima prebaciti na neko meni drago mesto i videti sebe tamo i čuti meni drage glasove.  I eto meni osmaha na licu. Što bi rekli „ima nas raznih“, pa ako već nisam u situaciji da pomognem osmehom, toplom rečju podrške, zaroniću u moj lepi svet i podsetiti se da ovaj događaj nije ni dobar ni loš, već kako ja odlučim da mi bude, kao i da nije fer ni prema sebi samoj, a ni prema drugima, da on utiče na moje raspoloženje tokom dana. Evo stižem ja u ofis sa još mirisom omiljene mi kafe u nosu, kad šef već spreman čeka. Pogledam ga, nasmešim se, poželim lep dan. Primim samo konstruktivne predloge i krtike, za one druge razumem šefa da i on ima svoje teme i probleme, da on misli da radi najbolje što može, kao i da se iza svega krije dobra namera. Oprostim mu primedbu sa kojom se ne slažem i nastavim da radim svoj posao najbolje što mogu, uzimajući iz kritike ono što je konstruktivno i čijom promenom bi stvarno mogla da poboljšam svoju efikasnost u svoju korist i korist našeg tima. Prema kolegi koji me sabotira promeniću svoje ponašanje, neću biti u otporu prema njemu, pokušaću da „uđem u njegove cipele“ i shvatim zašto to radi, da mu pomognem ako mogu, a ako ne, postaviću jasnu granicu ili ću ga ignorisati.  Sve što kažemo o drugima ili uradimo zapravo govori o nama samima.

Antistres misao