Danijela Gajić Beskrajni ples moje duše sa univerzumom

Danijela Gajić
Beskrajni ples moje duše sa univerzumom

Moj suprug me je naučio da živim duhovnost, u svakom trenutku. I bez preterivanja mogu reći da je on jedno od najduhovnijih bića koje sam srela. Čista i velika duša koja spontano živi sve ono što drugi propovedaju. Oduvek sam znala da postoji ON, baš takav, koga već vekovima tražim, arhetip muškarca, snažan i nežan… Govorili su mi da takva ljubav ne postoji, da toga ima samo u bajkama i filmovima i da se ne zanosim mnogo, jer je to u realnom životu sve mnogo drugačije. Ali ja sam u svom srcu znala da ćemo se sresti i nisam pristajala na kompromise u medjuvremenu, nisam pristajala na manje od ljubavi.
Prepoznali smo se u trenu. I od tada živimo svoju bajku… Tamo gde smo stali pre mnogo vekova… Živimo je u ovom realnom svetu. U istom ovom svetu gde ljudi odustaju od ljubavi, jer ih je neko naučio da to ne postoji. Živimo kao podsetnik drugima da je to moguće.

U očima svog supruga, već pri prvom susretu sam videla i dušu našeg deteta. Naš sin je došao kao manifest ljubavi. Taj čarobni dečak je u moj život uneo ljubav i radost za kakve nisam ni slutila da postoje. Mogu samo da ga posmatram i da učim od njega. Još sa dve godine mi je rekao: “Mama, znaš li da sam ja tebe izabrao?” “Znam, hvala ti sine moj.”
A najviše me dirne kada vidi da me nešto muči, nežno mi priđe i prošapuće: “Ništa ne brini mama, ljubav sve leči.” Šta da mu kažem, kada on odavno sve zna. Sa svojih četiri godine, on već zna šta pokreće svet.

Koji je vaš životni san? Gde biste želeli da budete za dvadeset godina?

Kada osvestimo i živimo svoju svrhu, onda se prepuštamo unutrašnjem vođstvu. Jer onog trenutka kada svesno živite misiju svoje duše, tada spontano počinje da se ispunjava sve ono što vam je potrebno za manifestovanje vašeg najvišeg dobra. Sve dolazi sa lakoćom i bez napora. Shvatate da ste kreator svog univerzuma i da čudesima kraja nema. Ali potrebna je i hrabrost da se živi ono zbog čega smo došli na ovaj svet. Potrebna je hrabrost da se izađe iz zone komfora i nebrojenih izgovora, i da se zakorači u nepoznato. Ali, tek onda kada skupimo hrabrost i načinimo PRVI KORAK, bez ikakvih kalkulacija i računica, tek tada možemo da pratimo zov svoje duše i da živimo svoj san.

A ja čitavim bićem oduvek živim svoj san. Ne umem i ne želim drugačije. Odavno ne razlikujem šta je moj san, a šta život. Pretočili su se odavno u jedno, a ja im se sa zahvalnošću i sa strašću prepuštam, jer znam da će me uvek odvesti na pravo mesto. I sada, i za dvadeset godina, i kroz čitavu večnosti. U SVEVREMENU, moj Dom je u Njemu. A tu je sve savršeno. Oduvek i zauvek.

Zabeležila: Jasmina Stefanović
Antistres misao