Antistresne ženske priče Je l’ volite pozorište?

Antistresne ženske priče
Je l’ volite pozorište?

Kao u pozorištu. Život je jedna pozornica na kojoj neprekidno igramo različite uloge. Ovo je jedna glumačka razmena na sceni, koju često srećemo. Povremeno joj pridajemo ogroman, a često minoran značaj. A dešava se svuda oko nas, posebno u ženskom svetu.

Kako ste proveli današnji dan?

– Ustala sam rano, u sedam, već. Imam premalo vremena svakog jutra. Deca su se probudila kasno, doručak, spremanje. Škola, vrtić, znate kako to već izgleda? Imate decu? Nemate? Veliku? Požuri Petre. Dunja, nemoj to da diraš. Obuci se. Hajde kreni, molim te. Ostavi to. Izlazi. Ta bujica reči, misli, gomila „hajde“ i „kreni“ me opseda, od kada otvorim ujutru oči.

Da li ste probali drugačije?

– Kako drugačije? Pa deca moraju da ustanu, jedu, moram da ih spremim, dam doručak. Pa neću valjda da budem neka neodgovorna majka. Dobro sam ja. Nego, obaveze kao obaveze. Juri tamo, ovamo. To je sve, valjda život?!

– Jeste. Nego rekli ste da vas opseda jutarnja gužva kod kuće, pa zato pitam.

– Ma, u redu je. Kad dođem na posao, posvetim se samo poslu, pa ta gužva od jutra ispari. To ujutru mi je ništa prema stresu na poslu. Radim puno, znate. Baš puno. Imam kolege koje rade s mnom, ali to je sve neodgovono. Ako oni ne završe svoj deo, ko će drugi nego ja. Ovi mladi su stvarno neodgovorni, ništa im se ne može, ništa ne slušaju. A ja, sa ovoliko godina iskustva, znam da sve mora da se završi i kako treba i lakše mi je da uradim sama, nego da trošim vreme da njima objašnjavam i da ih proveravam posle.

– Da li ste porobali drugačije?

– Opet vi sa istim pitanjem! Pa, kako drugačije? Posao je posao, ja platu moram da zaradim. A ako ne uradim ja, pa ko će? Da pustim da sve propadne? Nema šanse! To sebi ne bih dozvolila!

– Ako vas zamara, možda možete sebi ipak da dozvolite mali predah, da delegirate, rasporedite obaveze?

– Ne, ne! U životu sam se za sve dobro pomučila, ali zato sam i stigla ovde gde sam sad. Sve je u redu! Jesam umorna, ali navikla sam. Ne mogu ništa da prepustim slučaju, znate.

– Ako je sve u redu, onda me to raduje.

– Ma, sve je u redu. Nego, baš me je sad malo zabolela glava, pa mi je sve teže da govorim. U poslednje vreme se često budim sa glavoboljom, koja zna da potraje ceo dan. Ali, popijem par tableta, pa i to prođe. Nego, sad kada završim kod vas, moram da odem da snimim pluća. Nešto me guši u grudima. Uplašila me komšinica, kaže idi dok ne bude većih problema. Hoću! Mada, već je šest. Trebalo bi da spremam ručak za sutra, a i deca su stigla, pa da se malo igramo, družimo.

– Stižete sve?

– Ko me pita, da li stižem. Mora se. Ja volim da vodim računa o svemu. Deca moraju da budu sita, kuća sređena, posao dobro urađen. To je vam je život. Ima i onih neradnica što bi da se odmaraju, šetaju. I to sam ja volela pre, ali odgovornost je odgovornost. Mučim se, nekad, ali dobro sam, ja. Dobro sam.

– A glavobolja? Pluća? Je l’ to dugo traje?

– Ni ne sećam se od kada. Utrnula sam od tih bolova. Od svih obaveza o kojima vam pričam, ni ne obraćam pažnju na to. Šta ima veze, proći će. Valjda. Izvinite, sad moram da idem. Petar je stigao sa treninga, a Dunja je verovatno već kod kuće. Čekaju me da večeramo. A ne smem ni muža da zanemarim, ljuti se.

– Kad ćete da snimite pluća?

– Joj, ne znam. Ne stižem! Sutra mi dolaze neki poslovni partneri, pa imamo večeru ko zna do kad. U subotu moram da završim prezentaciju. Ma, ne znam šta da vam kažem. Imam puno obaveza, znate. To vam je valjda život.

– Je l’ volite pozoriste?

– Volim. Ali nisam bila ko zna od kad. Kad još i u pozorište da stignem?! Što me sad to pitate?

– Toliko uloga igrate, pa sam pomislio da možda volite pozorište.

– Vi se to šalite s mnom?

– Malo se šalim. Vi stvarno igrate dobro svoje uloge. Ali i u pozorištu se šale. I menjaju uglove posmatranja. Ja zato volim pozorište. Ima smeha, strasti, različitih perspektiva. A ipak, odgovoran je to posao. I lep.

Tekst: Milica Stojiljković
Foto: MaxPixel
Antistres misao