Antistresne ženske priče Da, stvarno je moguće da ti uvek bude lepo

Antistresne ženske priče
Da, stvarno je moguće da ti uvek bude lepo

Guram se sa prijateljicom na ivici optimizma i pesimizma. To otprilike izgleda ovako: šetamo ulicom u nameri da svratimo na kafu i kupimo neke sitnice praveći jedna drugoj društvo, ona vidi svaku rupu na pločniku, smeta joj buka koju prave ulični svirači u Knezu, nerviraju je dečje pesme u prodavnici igračaka u koju smo svratile da bi kupila poklon sestriću, mršti se na konobara jer joj je doneo kafu s mlekom, a tražila je bez. Gledam je, nije obično namćor, pa se pitam šta joj je. A ni meni, iskreno, taj dan nije počeo sjajno, ali šta da mu radim. Sutra je novi.

Suptilno pokušam da joj kažem kako zvuči, ne bih li je osvestila, da se ne ušuškava u nečemo što sa njom nema veze. Sama sebi nervozu uvlači pod kožu. A ona mi odbrusi kako sam večiti optimista, a ona misli da je u duši pesimista.

Verujem da bi psiholozi imali detaljnije objašnjenje, ja sada ne bih u njega ulazila. Sigurno je da ima ljudi koji su skloni poverenju u život i veruju u dobre vesti, kao i onih drugih koji vide mračniju stranu. Ali cela situacija me je bezazleno podsetila na moju ideju u koju zaista duboko verujem i iskušavam svaki dan – da nam zaista može uvek biti lepo. Zanimljiva mi je ta njena konstatacija o kontrastu optimista i pesimista, zato šta ja ovu ideju apsolutno ne vidim kao optimističnu, a kamo li kao suludo optimističnu, praznu, nemoguću.

Da, zaista je moguće da nam uvek bude lepo, bez ozbira na trenutne okolnosti, veličinu problema sa kojima se trenutno borimo, jer to, naprosto, zavisi samo od nas. Tri su ključna razloga koji mi svakog dana pokazuju da je tako.

Ključno je izgraditi dobar odnos sa sobom

Ako se vratim na rupe u pločniku, buku, lošu kafu, to bi značilo da sve ove, budimo realni, sitnice treba da utiču na naše raspoloženje. Ma dajte! Pa onda bismo svi bili beznadežno nesrećni. Naravno da nas okolnosti mogu naljutiti, pokvariti nam raspoloženje, ali ne bi trebalo da rukovode trajnije našim životom. Suština je da sve dok mislimo da nam je krivo nešto ili neko spolja, bićemo na pogrešnom putu. Sve je u nama. To je toliko jednostavna činjenica, da je njenu jednostavnost možda teško razumeti. Ali kad odbacimo sve spoljne okolnosti i izuzmemo sve druge ljude, uvek na kraju ostajemo sami sebi. Zato negovanje dobrog odnosa sa sobom znači negovanje života punog mira i spokoja. To ne znači da ćemo uvek biti mirni, videti samo lepo i blaženo se smeškati svakog dana, to i te kako znači da ćemo se nekada pošteno izvikati, možda i opsovati, da će nas neko poremetiti, da će nam dan krenuti naopako… Ali, sve je u redu dok smo svesni da je su to samo trenutne okolnosti i da mi sami nismo te okolnosti. One nam se dešavaju, ali će proći. Koliko dozvolimo da nas dotaknu, toliko će nas i dodaći. Recimo, da je moju drugaricu baš iznervirao konobar koji je doneo kafu koju nije želela i da se ona posvađala sa njim, pa nastavila da priča o tome, pa da mrzi ceo svet, to bi samo po nju bilo loše. Ostalo bi u njoj neobrađeno i negde lepo zatrpano, da čeka novo slično raspoloženje da naprave dobar savez i ko zna kakva dublja neraspoloženja. Ovako, sasvim je u redu da kaže da joj se kafa ne dopada, da mu čak i odbrusi ako nema kapacitet za bolje u tom trenutku, ali da posle toga sa sobom osvesti da je to bio samo jedan trenutak u njenom danu, a ne slika njenog života. Kad loše situacije obradimo na ovaj način, one ne ostaju u nama, već dođu i prođu.

Loše ostaje loše ako sa njim ništa ne radimo

Uvek kad ovo kažem, ispresecaju me oštri pogledi koji govore: a ljudi žive u problemima, nije to baš tako, kako ako nemam para i posao da mislim pozitivno, moji problemi su veliki…

Da se razumemo, potpuno uvažavam da neki ljudi imaju veoma velike probleme. Tačnije, svi ih imamo u različitim fazama života. Ali sami biramo da li ćemo u njima ostati ili ćemo nešto preduzeti. Ta borba je često teža od ostanka u problemu. Ona nam ne dozvoljava kuknjavu, ona nas tera na rast. I lepo nam je i kada smo u problemima ako odlučimo da ih rešimo, zato što iz sebe tada izvlačimo maksimum, težimo da prekoračimo svoje granice, da napredujemo dalje i što je najlepše – radost rešenja na kraju je neprocenjiva.

Stvarno ne moramo biti čudesno uspešni da bismo prevazilazili svoje prepreke. Nekad je dovoljno malo, nekad je potrebno više truda, ali može, svako može sebi priuštiti radost zbog rešenog problema.

Radost u nama širi radost i među drugima

Kad ovako razmišljamo, uočavamo da odjednom oko nas počinju da se pojavljuju ljudi sa rešenjima, a ne sa problemima. Kada ste videli namrštenu osobu koja je uspela nešto da dobije ili reši? Rekla bih, nikad. A nasmejana, koja možda u sebi ima puno toga što bi mogla nazvati preprekom, na kraju ipak reši stvari i ide dalje. I radost i mrgudan stav su zarazni, na nama je samo koji želimo da odaberemo.

Foto: privatna arhiva, Max Pixel
Antistres misao