Antistresna besna kolumna :)  Kad jednorog uđe u realan svet

Antistresna besna kolumna :)
Kad jednorog uđe u realan svet

Dugo su me pripremali na to je ovaj svet surovo mesto. Mada, pročitala sam dovoljno knjiga i prisustvovala seminarima koji su tvrdili da je divan, tako da koliko god da su želeli da poverujem da je svet surov, nisu mogli da me ubede

Ipak, moj svet duga i jednoroga jednog sunčanog dana zadesi prvi razgovor za posao. Divna firma, obojena toplinom i ljubavlju, svi lepi, fini i našminkani.

Naime, proces selekcije je obuhvatao takozvani grupni rad. Ono što ja tada nisam znala, a svima je izgleda bilo očigledno je da tvoja grupa sa sve ljudima u njoj tebi treba da predstavlja konkurenciju. Ono što takođe nisam znala je da konkurenciju treba da vidiš kao „omraženu grupu“. Poželjno je da jednog po jednog „zakopaš“ sopstvenim rečima pokazujući im ko je glavni i ko je najviše zaslužio taj posao. Kao neka vrsta modernih gladijatora.

I tako ja nepripremljena i verovali ili ne – dobronamerna prema svojoj konkurenciji (da, da, jako glupo sa moje strane), bukvalno shvatim da timski rad treba da bude, ni više ni manje nego – timski rad.
Onaj supervizor pogleda na sat i reče: „Imate tačno pola sata da dođete zajednički do rešenja, krenite sad.“ I ja lagano pokušah da predložim svoju ideju, kad čuh krik i vrisak. Posle par sekundi, krik sa druge strane. Krik je ustvari jedini način da predložiš svoju ideju. Tada sam se nekako suzdržala od „napada smeha“, toga da im ne pružim ruku i da ne izađem napolje. Verovala sam da to ne mora da bude tako. Pogrešila sam. Moralo je. Ili vrištiš ili ćutiš. Ili im licemerno pričaš da su im ideje idiotske ili ćutiš. Ili trpiš da tebi kažu da ti je ideja idiotska ili – ćutiš. Ja odlučih da ćutim.

Tada sam shvatila da supervizor uopšte nije mislio onako kako je meni zvučalo. Flešbek – Pogleda na sat i reče: „Imate tačno pola sata da nadjačate ostale kandidate, najjači pobeđuje, start“ – a posle starta, kako to obično biva svi kreću da trče. Svi osim onog kome je jednorog rekao da bude fin.

Posle pola sata, par mojih neprimerenih, iznenađujućih facijalnih ekspresija i par neuspelih pokušaja da dođem do reči, svi odjednom ponovo postadoše fini. Izlazimo iz firme, moj dobronamerni članovi tima mi se izvinjavanju. Ja ih zbunjeno gledam, oni kao da me mole za oproštaj u socijalno prihvatljivoj formi.

Zašto bi mi se izvinjavali? I opet onaj moj jednorog reče nešto kao – vidi kako su fini i brinu zato što nisi rekla ništa. I ja tako poluzbunjena odem kući.
Kad sam ispričala ovu divnu dogodovštinu ljudima iz okoline, svi su videli ono što ja nisam – ljudi iz moje grupe su mi se izvinjavali jer su znali da sam najslabija zver u ringu i da su me pojeli – a jelte da muka bude veća, izvinjavali su se jer se to nije slučajno desilo.

Posle par dana, stiže mi mejl – nisam prošla ovaj krug. Daće prednost drugim kandidatima…
Ovaj put sam znala šta piše posle te tri tačke: Daćemo prednost kandidatima koji ujedaju, a ne onima koji se igraju. Daćemo prednost kanididatima čija je uloga u predstavi „Grupni rad“, bila najneiskrenija. Daćemo prednost kandidatima koji su shvatili da prolazak u sledeći krug znači eliminisanje drugih, jednog po jednog.
I onda me je uhvatio bes. Slično kao u onim situacijama kada te dečko ostavi bez nekog posebnog razloga, nego si mnogo fin, pa si jelte dosadan. U svakom slučaju poenta je ista – ti nisi ništa loše uradio i opet bi se ponašao isto a poruka koju se dobio je da te neko ne želi takvog i da treba da se promeniš.
Razmišljala sam. Shvatam princip kojim se vode i ljudi i cela ta firma i svi polaze od onog uverenja da je svet surov. Svet je surov, treba nam radnik koji to prihvata i nije mu problem da igra tu groznu igru. Svet je surov, ne treba nam neko ko će da ceni poštenje i zajedništvo, jer je taj neko slab i poješće ga za doručak baš kao što su mene pojeli tada.
Možda bi mi i bilo bolje da se samo tako postavim. Da naučim da igram tu igru, da vežbam, da treniram dok ne budem najjača karika… ali ne želim i jednostavno neću.
Radije ću da verujem da negde postoji firma koja isto ima svog jednoroga koji vrši selekciju, koji će u meni prepoznati ono što ljudi u surovom svetu osuđuju. Ako baš ne postoji, nek me niko ne zaposli. Ići ću u selo i gajiću paradajz. Ali samo ako i tamo nema nekog ko će da uništava moju baštu da bi njegova bila lepša.

Tekst: Isidora Miletić
Antistres misao