Andreja Stojić USPEH NIJE BITAN, VEĆ STEPENICE KOJE KA NJEMU VODE

Andreja Stojić
USPEH NIJE BITAN, VEĆ STEPENICE
KOJE KA NJEMU VODE

Učinilo mi se zanimljivim da neko ko je po zanimanju fizičar, odnedavno i doktor nauka, zaposlen na Institutu za fiziku u Beogradu, istovremeno jeste i vrhunski muzičar

Pridruženi član grupe “Neverne bebe” kao gitarista, aktivan i u produkciji, kreiranju zvuka, kompozitor, autor. A onda sam ga upoznala i shvatila: 39-odišnjeg Andreja Stojića trebalo bi prepisivati na recept umesto sedativa. A evo i zašto.

Dve ljubavi, na prvi pogled različite. Andreja kaže da je po profesiji fizičar a iz ljubavi muzičar.
– Oblast kojom se bavim je ekologija, relativno slabo populisana u vidu istraživanja i ljudi koji se njome bave. Prostor za napredak je veliki, ima prostora da se radi. Svakako, nedostaju materijalna sredstva, u svakom smislu, ali ljudi s kojima radim u laboratoriji za fiziku okoline su sjajni, svi se trudimo i borimo. Gitara je s druge strane instrument proistekao iz mog mladalačkog poriva da pričam o ljudima koji mi znače. Gitaru je tada jednostavno bilo dobiti, kupiti, pa je ostala moja ljubav do danas, kada sam stigao do toga da sviram u vrlo ozbiljnom bendu kao što su „Neverne bebe“ i spremam neke svoje projekte.

Stres i antistres. Andrejev dan je potpuno ispunjen, pored fizike i muzike njegov život čini i porodica, supruga Svetlana koja je doktor nauke iz oblasti fizičke hemije, i uskoro trogodišnji sinčić. Svestan je da oba posla kojima se bavi u sebi skrivaju određenu količinu stresa.
– Mislim da su fizika i muzika komplementarne oblasti, da u suštini ne smetaju jedna drugoj. Problemi koji nastaju u svakoj od njih se i rešavaju tamo gde su nastali, ne bih mogao da kažem da je jedna antistres za onu drugu. Ali, poslednjih godina primećujem, naročito dok radimo u muzičkom studiju, da vrlo lako zaboravim na sve probleme nastale u mom radu kao fizičara.
I obrnuto, problemi sa kojima zaspim uveče a u vezi su recimo sa nekim aspektima studijskog posla, nestaju kada dođem u Institut za fiziku.

Cilj je putovanje, a ne priznanje. Kaže da mu nikada nije bitno gde će raditi, već samo da radi, istražuje, dođe do rezultata posle dugog puta, koji nije bitno koliko traje. Kaže da mu finansije nisu motiv, iako su mu bitne, jer je važno obezbediti porodici egzistenciju i niz drugih stvari.
– Za mene, ciljevi su stepenici preko kojih čovek lako pređe i onda postavlja nove. Ako neprekidno radim, ne brinem da li će biti rezultata, jer su oni sasvim izvesni. Supruga i ja se i dalje kao deca radujemo našem poslu, diskutujemo, razgovaramo na nivou hipoteza, dokazujemo ih ili opovrgavamo. Kada se posle izvesnog vremena osvrnemo i vidimo da smo do nečeg novog došli, da smo načinili neki pomak, to je taj naš veliki motiv i satisfakcija za dalje. Mnogi pitaju zašto smo ostali u Srbiji gde nema uslova za naučni rad kao negde drugde. Mislim da je bitno ono što se radi a ambijent nije posebno važan. Naravno da inostranstvo nudi mnogo, ali i onemogućava štošta. Recimo, sumnjam da je u inostranstvu moguće baviti se dvema stvarima , kvalitetno i na nekom nivou, kao što ja u Srbiji mogu da se bavim i fizikom i muzikom.

Radi šta voliš, i nikad nećeš raditi. Sebe ne doživljava kao umornog čoveka, čak nerado odlazi na odmore. Kaže i da ne oseća da ga išta opterećuje da bi morao od toga da se odmori i opusti.
Poriv da radim je nešto što je jače od svega drugog, to mi je najveća satisfakcija i moje opuštanje. Dok radim, ja se zapravo najviše odmaram, i u fizici i muzici i u svemu u životu. Kad sam bio mali voleo sam da slikam, bavio sam se sportom, peo sam se i na neka postolja, ali to nikad nisam doživljavao kao nešto važno. Ljudi bi to nazvali uspesima, ja ne, ja ih prosto zovem događajima. Bitno mi je da radim i idem napred, jer, kad se okrenem iza sebe imam štošta da vidim a onaj put ispred mene je još duži i veći. A jednako se radujem i putu koji sam prešao i onome šta na njemu vidim, kao i onome što je ispred mene i što me na njemu čeka.

Tekst: Željka Zebić
Antistres misao