Andrea Antić Zaboravili smo da se slušamo i družimo

Andrea Antić
Zaboravili smo da se slušamo i družimo

Još davnih dana odlučila je da se bori sama, umesto da sedi i čeka da se neke stvari promene ili joj neko pomogne

Ona ima 26 godina i iza sebe brojne ostvarene snove. Drugačija od većine, u razgovoru ostavlja utisak da je prilično starija, sa ferceravom energijom devojčice.
Njeni vršnjaci uglavnom su u roditeljskim domovima, ona živi sama, i to je njen izbor. Pravni fakultet je završila, kaže, sa 23 godine. Pre podne radi u struci u jednoj od kancelarija, kasna popodneva provodi u svojoj umetničkoj školi za decu „Fortuna rota“. Kako sve stiže?
– Vrlo jednostavno. Mislim da je stvar u dobroj organizaciji, motivaciji i želji. Mene pokreće ljubav prema svemu. Šta god da radim, da li je to nešto jednostavno kao nameštanje kreveta, ja dajem ljubav. A ne mislim da je dobro ići samo jednom linijom, biti usmeren ka jednoj stvari. Ne mogu sebi da dopustim da od jednog dana ne pokušam da napravim bar tri. Takva sam.

Mladi izlaze i druže se, koliko ona, radeći praktično dva posla, ima vremena za to? Andrea kaže da je po tom pitanju drugačija, ali ne zato što nema energije i vremena.
– Mislim da trenutno nema dovoljno mesta, na kojima mi je prijatno. Meni je provod okupljanje društva, razgovor, kada slušamo jedni druge, a to se malo uklapa u način života moje generacije. Zato sam često neshvaćena. Imam mali krug drugarica, svojih, kako ih zovem „7 veličanstvenih“. Svaka od nas je drugačija a zajedničko nam je što smo sve „starog kova“, nismo stalno na internetu, uživamo u knjigama, učenju, saznavanju novih stvari. Kada smo zajedno, isključujemo mobilne telefone i stavljamo ih sa strane, da bismo se više i bolje družile. Ljudi su zaboravili da se slušaju. Neprekidno su na telefonima, sede jedni kraj drugih a ne komuniciraju, ne gledaju se.

A Andrei je jako važno mišljenje njenih prijatelja. Voli kada joj skrenu pažnju na nešto čega nije svesna, da nastavi dalje ili ako treba „spusti loptu“. Mnogo joj znači i ono što joj mama savetuje. Ali, ima i jednog posebnog savetnika – svoga oca koji je pre 5 godina, posle teške bolesti, napustio ovaj svet.
– U prvom momentu prestala sam da verujem u bilo šta. Bila sam jako ljuta na njega, osećala se ostavljeno, potpuno prazno. Mesec dana nakon njegove smrti, bila sam na raskrsnici, za volanom i čekala zeleno svetlo. Kao da je nešto prošlo kroz mene, ne umem da objasnim, počela sam da plačem i da ga dozivam. Govorila sam mu: Da li je moguće da si me ostavio? Nisam znala da li će sa mnom, bez tatine podrške, biti sve u redu. Tražila sam da mi odgovori šta da radim. Zeleno se upalilo, ljudi iza mene su trubili a ja sam sedela i plakala. Nisam imala snage da se pokrenem od tuge i straha. Molila sam da mi da neki znak. I tada se desio moj prvi susret sa tom nekom energijom u koju jako verujem. Pored mene je u tom momentu prošao autobus na kojem su bila nacrtana dva anđela i ispisana reklama: Sve će biti u redu! Zanemela sam od šoka. To sam shvatila kao znak od tate, i od tog momenta počela da se interesujem za energiju od koje smo svi sačinjeni. Da saznajem kako drugi tu energiju projektuju na mene ali i šta ja projektujem na druge, koliko upijam nesvesno, koliko dopuštam da primim tuđu energiju.

Antistres misao