Ana IvanovićNE PLAŠIM SE NIKOGA

Ana Ivanović
NE PLAŠIM SE NIKOGA

Talenat i godine predanog rada doveli su je do samog vrha belog sporta, a lepotom, osmehom i šarmom osvojila je srca brojnih obožavalaca sa svih meridijana. Naša teniska princeza otkriva svoje male tajne zahvaljujući kojima nastavlja da niže uspehe

Iza nje je dug put od napornih treninga u praznom bazenu dok su sirene oglašavale vazdušnu opasnost, do najviših pozicija na listi najboljih teniserki planete. Prelepa Srpkinja sa harizmom filmske zvezde nije samo jedno od imena koja ispunjavaju udarne vesti svetskih televizija i naslovne strane čuvenih modnih magazina, čiji se urednici i fotografi prosto otimaju o njene čari i šarm, već i nacionalna heroina u svojoj zemlji i ambasadorka UNICEF-a kojoj humanitarni rad u okviru programa Škole bez nasilja pričinjava jednako zadovoljstvo kao pobede na prestižnim turnirima.

Negujem svoj imidž. Pre nekoliko dana, šesta teniserka sveta je u senzualnom izdanju pozirala i pred objektivom fotografa Džoša Rusoa, a ovaj editorijal uskoro će se naći u izdanjima Harper’s Bazara. Međutim, lepa Ana svesna je da je poziranje samo sastavni deo njenog statusa svetske zvezde. Jer, na prvom mestu bio je i ostao – reket.
– Primetno je da je teniserkama bitan izgled, i na terenu i van njega. Beli sport je postao izlog glamura i jasno je da se mnogo pažnje poklanja imidžu. Ipak, meni više prijaju komplimenti koje dobijam na račun igre, jer to kako izgledate neće vam mnogo pomoći da osvojite poen. Negujem sopstveni imidž, imam svoju ličnost i stav, i želim da me znaju samo kao Anu, jednu i jedinu, koja je na terenu koncentrisana isključivo na igru i razmišlja samo o tome šta treba da uradi ako želi da dođe do pobede – naglašava dvadesetsedmogodišnja Beograđanka, koja se ovih dana pod suncem Floride priprema za turnir u Majamiju.

Ana_Ivanovic 01

Sudoku joj pomaže da se opusti

Moja dobitna kombinacija. Internet je preplavljen njenim fotografijama i fan sajtovima, a obožavaoci svih generacija s razlogom zavide Bastijanu Švajnštajgeru, kapitenu nemačke fudbalske reprezentacije, s kojim se Ana poslednjih meseci zabavlja. Mnogi smatraju da je upravo stabilna veza razlog što je protekle godine ostvarila pregršt dobrih rezultata i što se vratila u sam vrh teniskog „mont everesta“. Ali, nju priča o ljubavi obično ugnjavi, i zato nema nameru da je otkriva javnosti.
– Uvek ističem da je temeljan i naporan rad glavni uslov za uspeh u bilo čemu, ali čovek mora imati i mnogo strpljenja dok ne postigne ono čemu stremi. Ranijih godina sam se euforično radovala svakom poenu, ali se, u međuvremenu, dogodilo nešto u meni, neka pozitivna promena koja je učinila da postanem strpljivija. Kada sam počela da pobeđujem i igračice čije su mi se pozicije do tada činile nedostižnim, to mi je ulilo ogromno samopouzdanje. A čim sam osetila da mogu daleko da stignem, počela sam sebi da postavljam sve više ciljeve. Vremenom sam i mnogo naučila, ne samo o igri, već i o sopstvenoj ličnosti. Postala sam odgovornija i zrelija, češće donosim samostalne odluke i pratim instinkte. Jasnija je i slika o tome šta je dobro, a šta loše. Okružena sam dobrim ljudima, onima koje volim i koji mi najviše znače, što je takođe izuzetno važna stvar u karijeri svakog sportiste.

Svaku mogu da pobedim. Svesna je velikog uspeha i činjenice da je uz Novaka Đokovića, Moniku Seleš i Jelenu Janković najveća teniska zvezda koju smo ikad imali, ali u njenom ponašanju nećete primetiti ni trunčicu arogancije. Štaviše, Ana Ivanović, poput pomenutih kolega, predstavlja dobitnu kombinaciju samopouzdanja i skromnosti. Iako se dogodi da joj tokom igre padne koncentracija, ona je pravi majstor da rezultat meča u poslednjem trenutku, kada nam se čini da je za nju sve izgubljeno, preokrene u svoju korist.
– Ne plašim se nikoga. Jedino o čemu razmišljam na terenu je kako pobediti. Ako bi mi na pamet palo nešto u stilu ona je previše dobra da bih joj se suprotstavila, taj meč bih izgubila i pre nego što bi počeo. Svesna sam da svaku mogu da pobedim.

Sudoku je moj antistres. Posle napornih treninga, Ana koristi priliku da obiđe grad u kojem se nalazi i da uživa u šopingu. Na turnirima, časove predaha provodi uz knjige ili filmove. Kad je bila mlađa, u svlačionicama je vreme kratila bekgemonom, jednom od najstarijih igara koje se igraju na tabli. Toliko je o tome pričala u svojim intervjuima, da je dobila doživotnu člansku kartu američke Federacije za bekgemon. Ipak, njena najveća pasija posle tenisa bila je i ostala neka druga igra koja je, tvrdi, takođe izvrsna za treniranje moždanih vijuga i koja joj pomaže da se opusti. Sudoku.
– Volim da budem sama bar sat vremena pred izlazak na teren. Slušam muziku, uglavnom r’n’b ili domaći pop, a nekad odigram i sudoku jer mi pomaže da se opustim. Onda se, nekih petnaestak minuta pre meča, fokusiram na igru razrađujući taktiku. Kad sve te sate ostavim iza sebe, volim da posećujem restorane sa dobrom klopom, posebno kad se na nekom dalekom kraju sveta nađem u prilici da probam specijalitete tamošnje kuhinje i da se upoznam sa novom kulturom. Na primer, kada igram u Japanu, često posmatram mečeve sumo rvača. Teniserke bi mogle svašta da nauče od tih velikih boraca. Impresionirana sam njihovim smislom za strategiju i mentalnom snagom. Veoma su disciplinovani i žive na poseban način. Stanuju i treniraju u istoj zgradi, i ako požele da izađu u grad, moraju da obuku tradicionalne odore, kakve su nošene pre mnogo vekova. Neverovatni su.

Veliki sam perfekcionista. Ana se bavi i humanitarnim radom, a pored projekta Škole bez nasilja često učestvuje u akcijama posvećenim najmlađima koje se organizuju u sklopu turnira. Deca jedva čekaju da upoznaju svoju sportsku heroinu, a neka imaju i jedinstvenu priliku da sa njom odigraju pravi meč. Publici koja uživa u njenoj pojavi simpatična je čak i kada negoduje zbog sopstvenih grešaka, a posebno zbog sudijskih nepravdi. I tada je, kažu, najlepša.
– Veliki sam perfekcionista i ljutim se kad mi nešto na terenu ne ide kako sam planirala. Ne volim da gubim, ali se trudim da zadržim pozitivno raspoloženje i da iz svake greške izvučem pouku. Naravno, uvek postoje i porazi koji bole više od uobičajenih. Mentalno stanje je od iste važnosti kao i fizička spremnost. Sve se svodi na ravnotežu između ta dva stanja. Ishod meča zavisi i od igre živaca na terenu, od toga ko će duže da izdrži pritisak i ko će prvi da popusti. Kada sam u takmičarskom pogonu sve je potpuno podređeno igri, a čim doživim poraz, pakujem kofere i letim na drugi turnir.

Tekst: Snežana Ilić
Foto: www.anaivanovic.com

Antistres misao