Aleksandra Pešalj TAJNI ZAČIN MOJIH MODELA

Aleksandra Pešalj
TAJNI ZAČIN MOJIH MODELA

Kao veoma mlada počela je da shvata da je mašta moćno oružje za stvaranje drugačije stvarnosti. Iz male radionice u Vrbasu izašli su prvi unikatni modeli i Sandra je krenula “putem kojim se ređe ide”

Svet oko Aleksandre (Sandre) Pešalj bio je jednoličan, uniformisan, neautentičan. Umetnost koja je, po njenim rečima, bila skrivena i zataškana svakodnevnim životom počela je u njoj da buja inspirisana prirodom, vibracijama ljubavi i željom za različitošću.

Motor je sve pokrenuo. Bračni par Pešalj je imao butik dečje garderobe u Vrbasu, dvoje dece (Martina i Luku, koji danas imaju 28 i 23 godine), kuću i motor. Međutim, u jednom trenutku su poželeli da sami počnu da šiju dečju garderobu. Motor je “otišao”, a stigle su dve mašine za šivenje.
– Ja sam smišljala modele a moj suprug je krojio i šio, iako pre toga nikada to nije radio. Uvek je bila lepa atmosfera u toj našoj radionici dok stvaramo. Dobar smo tandem jer se on ne meša u moj deo, kao ni ja u njegov. Dešavalo se da me često zapanjeno gleda kad treba da uradi nešto što sam smislila, mada mislim da me sad, nakon petnaest godina, polako shvata, sa smeškom priča Aleksandra.

Unikatni modeli. Međutim, kako su deca rasla i polako odlazila svojim putem, dečja garderoba je bila sve manje inspirativna za njih dvoje.
– Jako sam želela jedan kaput i moj muž ga je skrojio i napravio za mene. Ljudi su me zaustavljali na ulici da pitaju gde sam ga kupila, i tako smo odlučili da krenemo da šijemo unikatne modele, priseća se danas naša sagovornica koja je svoje prve kreacije poslala na konkurs Katapulta i bila primljena.
– U našoj maloj radionici, u rodnom gradu, najviše volim da izrađujem egzotične, svilene, mistične i slobodne haljine. Čak svaka ima i ime: Majke mi svila, Zobarka, Cejlonski san… Emotivno se vežem za svaki komad i veoma mi je teško kad moram da se odvojim od njih. Ja bih sve zadržala, a znam da ne mogu.

Greške kao najveći izazovi. Aleksandra ističe da su joj najveći izazovi greške tokom rada i vrlo često, i dan-danas, nedostatak materijala. Onda radi mašta i tada ispadnu najbolje dizajnirane stvari. Tako je počela da slika na tekstilu jer je jednostavno morala da ono što nosi u sebi prenese na nešto materijalno.
– Dar koji imaš u sebi treba da preneseš na artikl. Jednog dana sam samo sišla u radionicu i naslikala haljinu, koja se prvo meni dopala, a onda mužu i sinovima. Podrška porodice mi je veoma važna, nesputavanje i dopuštanje da sama biram svoj put.

Ovo je moja igra. Naša uvek raspoložena sagovornica naglašava da kreiranje ne doživljava kao profesiju, već prvenstveno kao igru. To je, kaže, jedan od tajnih začina njenih modela.
– U jednom mantilu ima i lepote, duhovnosti, putovanja i ludosti. Jednom rečju… mene. Svaki komad je unikatan i može se nositi na više načina u zavisnosti od raspoloženja.
Slobodu ovakvog načina rada, kao i mnogi koji su se opredelili da rade posao koji vole, plaća nesigurnošću i neizvesnošću, mada nije sigurna da je kreiranje njeno definitivno profesionalno opredeljenje. Inspiraciju možda jednog dana nađe u nečem sasvim drugačijem.
– Za deset godina vidim sebe u nekoj umetničkoj avanturi… Gde – teško je reći. Ali, sigurno negde sa 360 sunčanih dana godišnje, napominje Aleksandra koja obožava leto.
– I kad je zima, ja se radujem što će doći leto.
Verovatno zbog toga najviše voli da nosi, ali i da kreira, haljine. Drugi artikl je kaput (dok čeka leto!).

Sve je naš izbor. Iako trenutno živi na relaciji Beograd-Vrbas, naša sagovornica kaže da joj to ne predstavlja veliki problem jer su jednostavno takve okolnosti. Lepo je da radiš nešto što ti se sviđa ali je još bolje ako možeš i da živiš od toga. Onima koji kreću u sličnu avanturu poručuje da slede svoju strast i intuiciju.
– Suština je u tome da volimo sebe, da imamo samopouzdanje i slobodu da budemo ono što jesmo. Sve je naš izbor, ali puno znači podrška onih koje voliš.

Tekst: Anđelika Rosić
Antistres misao